Kamen
I da je drugacije, valjalo ne bi. Ne bi, ne. I da se sad ne mucimo, valjalo ne bi. Nikako. Mi moramo biti ovakvi da bismo jednom bili sasvim bolji. Sjaniji. A mi, mi se sad ne znamo snaci... Gorcinu osecas, jel? Da, i ja. Ti kazes kako ovo sad ne valja. Kako nista nije kako si zeleo, nesvesan da mozes sve promeniti. Da ovo sada moze postati ono sada koje zelis uzeti za sebe. I uzmi ga! Uzmi! Ti kazes kako se o Onome ne treba pricati. Nema smisla. Nema niceg. I ako smo nista zapravo mi, trpi, eto ti sada koje ne zelis. Zasluzeno! Dani idu, i povratak im je nemoguc. Sreda,cetvrtak i petal su bili tada, takvi se vise nece ponoviti. A u njima se svasta moglo ciniti. Ipak,nije. Ipak,nista. Ti pricas nacinom kojiim nista ne otkrivas. Sakrio se ispod ogromnog stita i ne osecas. I neces,ako tako nastavis. Ukoliko ti stit bude pred grudima, ostaces nevazan. Samo jos jedan hladni kamen...u svetu kojem ne pripada. I da je drugacije,valjalo ne bi. Ne bi, ne. Sad se mucimo, i treba tako. Muciti se isplati. Skini stit sa sebe. Kamenje niko ne voli.
Napisao mi je
Neko ga je kidao iznutra, bio je siguran u to. Svi njegovi organi, verovao je, bili su na nekom drugom mestu. Tudjem. Vest koju je tog dana dobio potresla ga je. Odista. Cuo je da vise nije njegova. Iskreno, nije bila mesecima. Ali isto tako, tada nije bila nicija. Sada, nakon toliko vremena, necija je. A on, samo svoj. Svoj i ranjen. Plakao bi, ma jecao, na glas, samo da ga ima. Ostao je nem.Dugo. Reci kojima bi odgovorio na vest, nije pronasao. Sve je pretrpeo cutke. Verovao je tako niko nece shvatiti koliko ljubavi u njemu jos zapravo ima. Nekoliko dana, cak i nedelja, mislio je o njoj. O proslom vremenu, u kojem su postojali Oni. O onim danima gde nije bio On i samo On. Fali mu sve to. Priznace sad, bez imalo srama. Jednostavno, zavrsilo se. Ide dalje, ili, bar misli da ide. Vecina mi kaze da tapka u mestu. Ja ne znam. Dugo ga nisam videla. Sve sto sam vam rekla on mi je napisao u pismu. Morao je pisati jer kaze, osecanja koja se nemaju kome dati, jedino, zapisana na pravom papiru, mogu imati neko znacenje. Ili bar, potrajati malo. Pisao mi je kasnije kako je srecan. Ne zbog nje. Naravno. Sto se tice toga, priznao je kako bi voleo da je i ona samo svoja. Bio je sebican i to je priznavao. No, ko nije pomalo ili sasvim takav!? Srecan je bio jer je umeo nastaviti dalje. Kazao je kako se posvetio svom pisanju i da ga jos jedino to, od srca, ume nasmejati. Pohvalio je svoj rad, hvalili su ga i drugi. A i kako ne bi!? Oduvek je bio umetnicka dusa sa bezbroj reci u glavi, koje su samo cekala da ih negde uredno smesti. Da od njih nacini nesto, da nikad ne dopusti da leze, eto tako, na gomili samo. Reci su bile sve sto on jeste. Bile su tu da ih izgovori, precuti ili napise. I kako god bi ih upotrebio, one su uvek znacile. Pisao je kako danima ne spava jer je upoznao jednu novu damu. Stopala bi joj ljubio, kaze, da moze. Upotrebio je najlepse reci kako bi mi docarao sta ta dama budi u njemu. Najpre, zivotinju, rekla bih. Pisao je, zatim, kako svako jutro ispija svoju nes kafu i misli o njoj, meni, recima…Kaze da su ti trenuci najbitniji. Da su oni najcistiji. Zatim, kako i dalje, sa vremena na vreme voli otici na nasu klupu. Secanja koja ga tamo docekaju, tvrdi, najbolja su. Najnaivinija u ovo lukavo doba. Pisao je, zaista jeste. Uvek dugo. O svemu. Svima. Pisao je,jer, to je najbolje znao. Neko ga je kidao iznutra. Jeste. Kaze da je svako premestanje organa, osetio. Video, kao da mu se tu, pred ocima odigralo. Trgalo ga je. Secanje. Trgala ga je. Ljubomora. Zelja. Strast. Osetio je sve, jeste. I pisao mi o tome, dugo
Al' moja prica i nije moja
Al’ moja prica i nije moja… ova prica ne moze biti moja. Previse je! Napisacu novu. Na mojoj hartiji ce biti samo ono sto ja zelim. Nista drugacije, ni manje,ni vise. Samo onako kako ja zapisem,samo. Ova prica i nije prica. Nema srecan kraj. Kome jos trebaju takve!? Ko jos voli slomljene junake na kraju? Ko jos sa zadovoljstvom zavrsi citanje ako se sve svrsilo bedno? Ko??? Ova prica nema smisla…mozda ga nikad nije ni imala. Verovatno nije ni trebala biti stvorena. Gresku je nacinio onaj koji ju je zapisao. Ova prica nije moja prica… ne svidja mi se. Hartiju na kojoj je zapisana bacam. Malo mi je dosadilo da trpim bedne svrsetke. Nesto bih drugacije rado probala. Bih. Ova prica nije prica, iz jos jednog,sasvim prostog razloga: nema je vise. Junaci iste su odustali od igranja. A bez igraca,nema ni igre. … I eto. Al’ moja prica i nije moja… jer ja je nisam napisala! Ukoliko neko,uprkos bednom svrsetku zeli da je odigra, neka se javi. Ja ispisujem nove hartije.
U kakvom mi to svetu zivimo
U kakvom mi to svetu zivimo?Zar je ovde zaista jacima svedozvoljeno?Da li neko zaista moze da na gazi i prodje nekaznjeno?
U kakvom mi to jebenom svetu zivimo,da prostite!?
Gde je moral ovih ljudi? Gde im je savest? Grize li ihnesto?Ista? Ne verujem.
Svi oni,mi,pljujemo najcesce na politicare a oni koji nas uistinune postuju su blize.Oni nas lece,oni nas skoluju…oni su oni koje trebamopostovati.Od danas,kako da ne!
Pravila postoje da ih mi,mladji i slabiji postujemo,ostaline.Oni ih zaobilaze i retko ko mari.
Ponavljam, gde mi to zivimo? I sa kim?
Kazu nam da cutimo jer pustanjem glasa samo sebi donosimostetu. MOLIM? Dosta je cutanja, glas mi je tu da ga upotrebim, pa makar‘’nastradala’’.
Ceo zivot je jedna velika i glupa igra,koju usput,niko neigra kako bi mogao.Ispravno.
Ceo zivot je glupa varka nakon koje svi zavrsimo isto.
Na casu filozofije slusam kako smrt nije kraj i kako sve imanastavak.Kako ponovo nastajemo,kako dobijemo nove prilike. I mozda je zaistatako,ne znam,jos nisam potpuno izgradila svoj stav,ali jedno je sigurno…nakonjedne ovako nepostene igre nemam volje za novu.
U kakvom mi to svetu zivimo?
I dokle ovako?
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
